1. I zapovjedi Josif čovjeku što upravljaše kućom njegovom govoreći: naspi ovijem ljudima u vreće žita koliko mogu ponijeti, i svakome u vreću metni ozgo novce njegove.
2. I čašu moju, čašu srebrnu, metni najmlađemu u vreću ozgo i novce za njegovo žito. I učini kako mu Josif reče.
3. A ujutru kad svanu, otpustiše ljude s magarcima njihovijem.
4. A kad izađoše iz mjesta i još ne bijahu daleko, reče Josif čovjeku što upravljaše kućom njegovom: ustani, idi brže za onijem ljudima, i kad ih stigneš reci im: zašto vraćate zlo za dobro?
5. Nije li to čaša iz koje pije moj gospodar? i neće li po njoj zacijelo poznati kakvi ste? zlo ste radili što ste to učinili. 1.Moj. 44, 15.
6. I on ih stiže, i reče im tako.
7. A oni mu rekoše: zašto govoriš, gospodaru, take riječi? Sačuvaj Bože da sluge tvoje učine tako što! 1.Sam. 20, 2.
8. Eno smo ti donijeli natrag iz zemlje Hananske novce koje nađosmo ozgo u vrećama svojim, pa kako bismo ukrali iz kuće gospodara tvojega srebro ili zlato? 1.Moj. 43, 21.
9. U kojega se između sluga tvojih nađe, onaj neka pogine, i svrh toga mi ćemo biti robovi gospodaru mojemu. 1.Moj. 31, 32.
10. A on reče: neka bude kako rekoste; ali u koga se nađe, onaj da mi bude rob, a vi ostali nećete biti krivi.
11. I brže poskidaše svi na zemlju vreće svoje, i razdriješiše svaki svoju vreću.
12. A on stade tražiti počev od najstarijega, i kad dođe na najmlađega, nađe se čaša u vreći Venijaminovoj.
13. Tada razdriješe haljine svoje, i natovarivši svaki svoj tovar na svojega magarca vratiše se u grad. 1.Moj. 37, 29. 1.Moj. 37, 34. 4.Moj. 14, 6. 2.Sam. 1, 11.
14. I dođe Juda s braćom svojom Josifu u kuću, dok on još bijaše kod kuće, i padoše pred njim na zemlju. 1.Moj. 37, 7.
15. A Josif im reče: šta ste to učinili? zar nijeste znali da čovjek kao što sam ja može zacijelo doznati? 2.Sam. 14, 19.
16. Tada reče Juda: šta da ti rečemo, gospodaru? šta da govorimo? kako li da se pravdamo? Bog je otkrio zločinstvo tvojih sluga. Evo, mi smo svi robovi tvoji, gospodaru, i mi i ovaj u koga se našla čaša. 1.Moj. 44, 9. Jov 39, 37.
17. A Josif reče: Bože sačuvaj! neću ja to; u koga se našla čaša on neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svojemu. Isu. 22, 29. Isu. 24, 16. 1.Sam. 12, 23. 1.Sam. 14, 45. 1.Sam. 20, 2. Jov 27, 5. Prič. 17, 15. Luka 20, 16. Rim. 3, 4. Rim. 3, 6. Rim. 3, 31. Rim. 6, 2. Rim. 6, 15. Rim. 7, 7. Rim. 7, 13. Rim. 9, 14. Rim. 11, 1. Rim. 11, 11.
18. Ali Juda pristupiv k njemu reče: čuj me, gospodaru; dopusti da progovori sluga tvoj gospodaru svojemu, i neka se gnjev tvoj ne raspali na slugu tvojega, jer si ti kao sam Faraon. 1.Moj. 18, 30. 1.Moj. 18, 32. 1.Moj. 41, 40. Prič. 19, 12.
19. Gospodar moj zapita sluge svoje govoreći: imate li oca ili brata?
20. A mi rekosmo gospodaru svojemu: imamo stara oca i brata najmlađega, koji mu se rodi u starosti; a njegov je brat umro, i on osta sam od matere svoje, i otac ga pazi. 1.Moj. 37, 3.
21. A ti reče slugama svojim: dovedite mi ga da ga vidim svojim očima. 1.Moj. 42, 15. 1.Moj. 42, 20.
22. I rekosmo gospodaru svojemu: neće moći dijete ostaviti oca svojega; da ostavi oca svojega, odmah će otac umrijeti.
23. A ti reče slugama svojim: ako ne dođe s vama brat vaš najmlađi, nećete više vidjeti lica mojega. 1.Moj. 42, 20. 1.Moj. 43, 3. 1.Moj. 43, 5.
24. A kad se vratismo k sluzi tvojemu a ocu mojemu, kazasmo mu riječi gospodara mojega.
25. Poslije reče nam otac: idite opet, kupite nam hrane. 1.Moj. 43, 2.
26. A mi rekosmo: ne možemo ići, osim ako bude brat naš najmlađi s nama, onda ćemo ići, jer ne možemo vidjeti lica onoga čovjeka, ako ne bude s nama brat naš najmlađi.
27. A sluga tvoj, otac moj, reče nam: znate da mi je žena rodila dva sina. 1.Moj. 46, 19.
28. I jedan od njih otide od mene, i rekoh: zacijelo ga je raskinula zvjerka; i do sada ga ne vidjeh.1.Moj. 37, 33.
29. Ako i ovoga odvedete od mene i zadesi ga kakvo zlo, svalićete me stara u grob s tugom. 1.Moj. 42, 36. 1.Moj. 42, 38.
30. Pa sada da otidem k sluzi tvojemu, ocu svojemu, a ovo dijete da ne bude s nama, kako je duša onoga vezana za dušu ovoga, 1.Sam. 18, 1.
31. Umrijeće kad vidi da nema djeteta, te će sluge tvoje svaliti staroga slugu tvojega a oca svojega s tugom u grob. 1.Moj. 42, 38.
32. A tvoj se sluga podjemčio za dijete ocu svojemu rekav: ako ti ga ne dovedem natrag, da sam kriv ocu svojemu dovijeka.1.Moj. 43, 9.
33. Zato neka sluga tvoj ostane mjesto djeteta da bude rob gospodaru mojemu a dijete neka ide s braćom svojom. 2.Moj. 32, 32.
34. Jer kako bih se vratio k ocu svojemu bez djeteta, da gledam jade koji bi mi oca zadesili?