1. A Jakov življaše u zemlji gdje mu je otac bio došljak, u zemlji Hananskoj.
2. Ovo su događaji Jakovljevi. Josif kad bješe momak od sedamnaest godina, pasijaše stoku s braćom svojom, koju rodiše Vala i Zelfa žene oca njegova; i donošaše Josif zle glasove o njima ocu svojemu. 1.Moj. 41, 46. 1.Moj. 42, 8. 1.Sam. 2, 22.
3. A Izrailj ljubljaše Josifa najvećma između svijeh sinova svojih, jer mu se rodio pod starost; i načini mu šarenu haljinu. 1.Moj. 37, 31. 1.Moj. 44, 20. 2.Sam. 13, 18.
4. A braća videći gdje ga otac ljubi najvećma između sve braće njegove, stadoše mrziti na nj tako da mu ne mogahu lijepe riječi progovoriti. 1.Moj. 27, 41. 1.Moj. 49, 23. 1.Sam. 17, 28. Jer. 12, 6. Jovan 7, 3. Jovan 7, 5. 1.Jov. 2, 11. 1.Jov. 3, 10. 1.Jov. 3, 12.
5. Uz to usni Josif san i pripovjedi braći svojoj, te oni još većma omrznu na nj.
6. Jer im reče: da čujete san što sam snio:
7. Vezasmo snoplje u polju, pa moj snop usta i ispravi se, a vaši snopovi iđahu unaokolo i klanjahu se snopu mojemu. 1.Moj. 42, 6. 1.Moj. 42, 9. 1.Moj. 43, 26. 1.Moj. 44, 14.
8. Tada mu braća rekoše: da nećeš još biti car nad nama i zapovijedati nam? Stoga još većma stadoše mrziti na nj radi sanova njegovijeh i radi riječi njegovijeh. 1.Moj. 42, 10.
9. Poslije opet usni drugi san, i pripovjedi braći svojoj govoreći: usnih opet san, a to se sunce i mjesec i jedanaest zvijezda klanjahu meni. 1.Moj. 46, 29.
10. A pripovjedi i ocu svojemu i braći svojoj; ali ga otac prekori i reče mu: kakav je to san što si snio? eda li ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje? 1.Moj. 27, 29.
11. I zaviđahu mu braća; ali otac njegov čuvaše ove riječi. Dan. 7, 28. Luka 2, 19. Luka 2, 51. Dela. 7, 9.
12. A kad braća njegova otidoše da pasu stoku oca svojega kod Sihema,
13. Reče Izrailj Josifu: ne pasu li braća tvoja stoku kod Sihema? hajde da te pošljem k njima. A on reče: evo me.
14. A on mu reče: idi, vidi kako su braća tvoja i kako je stoka, pa dođi da mi javiš. I opravi ga iz doline Hevronske, i on otide put Sihema. 1.Moj. 13, 18. 1.Moj. 23, 2. 1.Moj. 23, 19. 1.Moj. 35, 27. Isu. 14, 14. Sud. 1, 10.
15. I čovjek jedan nađe ga a on luta po polju, te ga zapita govoreći: šta tražiš?
16. A on reče: tražim braću svoju; kaži mi, molim te, gdje su sa stokom? Pesma 1, 7.
17. A čovjek reče: otišli su odavde, jer čuh gdje rekoše: hajdemo u Dotaim. I otide Josif za braćom svojom, i nađe ih u Dotaimu. 2.Car. 6, 13.
18. A oni ga ugledaše izdaleka; i dok još ne dođe blizu njih, stadoše se dogovarati da ga ubiju, 1.Sam. 19, 1. Psal. 31, 13. Psal. 37, 12. Psal. 37, 32. Psal. 94, 21. Mat. 27, 1. Mar. 14, 1. Jovan 11, 53. Dela. 23, 12.
19. I rekoše među sobom: gle, evo onoga što sne sanja.
20. Hajde sada da ga ubijemo i da ga bacimo u koju od ovijeh jama, pa ćemo kazati: ljuta ga je zvjerka izjela. Onda ćemo vidjeti šta će biti od njegovijeh sanova. Prič. 1, 11. Prič. 6, 17. 1.Jov. 3, 12.
21. Ali Ruvim kad ču to, izbavi ga iz ruku njihovijeh rekav: nemojte da ga ubijemo. 1.Moj. 42, 22.
22. I još im reče Ruvim: nemojte krvi proljevati; bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na nj. A on ga šćaše izbaviti iz ruku njihovijeh i odvesti k ocu.
23. I kad Josif dođe k braći svojoj, svukoše s njega haljinu njegovu, haljinu šarenu, koju imaše na sebi.
24. I uhvativši ga baciše ga u jamu; a jama bješe prazna, ne bješe vode u njoj.
25. Poslije sjedoše da jedu. I podigavši oči ugledaše, a to gomila Ismailjaca iđaše od Galada s kamilama natovarenim mirisavoga korijenja i tamjana i smirne, te nošahu u Misir. 1.Moj. 37, 26. 1.Moj. 37, 36. Prič. 30, 20. Jer. 8, 22.
26. I reče Juda braći svojoj: kaka će biti korist što ćemo ubiti brata svojega i zatajiti krv njegovu? 1.Moj. 4, 10. Jov 16, 18.
27. Hajde da ga prodamo ovijem Ismailjcima pa da ne dižemo ruke svoje na nj, jer nam je brat, naše je tijelo. I poslušaše ga braća njegova. 1.Moj. 29, 14. 1.Moj. 42, 21. 1.Sam. 18, 17. Nem. 5, 5.
28. Pa kad trgovci Madijamski bijahu pored njih, oni izvukoše i izvadiše Josifa iz jame, i prodadoše Josifa Ismailjcima za dvadeset srebrnika; i oni odvedoše Josifa u Misir.1.Moj. 39, 1. 1.Moj. 45, 4. 5.Moj. 33, 16. Sud. 6, 3. Psal. 105, 17. Mat. 27, 9. Dela. 7, 9.
29. A kad se Ruvim vrati k jami, a to nema Josifa u jami; tada razdrije haljine svoje, Jov 1, 20.
30. Pa se vrati k braći svojoj, i reče: nema djeteta; a ja kuda ću? 1.Moj. 42, 13. 1.Moj. 42, 36. Jer. 31, 15.
31. Tada uzeše haljinu Josifovu, i zaklavši jare zamočiše haljinu u krv, 1.Moj. 37, 23.
32. Pa onda poslaše šarenu haljinu ocu njegovu poručivši: nađosmo ovu haljinu, vidi je li haljina sina tvojega ili nije.
33. A on je pozna i reče: sina je mojega haljina; ljuta ga je zvjerka izjela; Josif je doista raskinut. 1.Moj. 37, 20. 1.Moj. 44, 28.
34. I razdrije Jakov haljine svoje, i veza kostrijet oko sebe; i tužaše za sinom svojim dugo vremena. 1.Moj. 37, 29.
35. I svi sinovi njegovi i sve kćeri njegove ustadoše oko njega tješeći ga, ali se on ne dadijaše utješiti, nego govoraše: s tugom ću u grob leći za sinom svojim. Pa i njegov otac plakaše za njim. 1.Moj. 42, 38. 2.Sam. 12, 17.
36. A Madijanci prodadoše ga u Misir Petefriju, dvoraninu Faraonovu, zapovjedniku stražarskom. 1.Moj. 39, 1.