1. A Jakov videći da ima žita u Misiru, reče sinovima svojim: šta gledate jedan na drugoga? Dela. 7, 12.
2. I reče: eto čujem da u Misiru ima žita; idite onamo te nam kupite otuda, da ostanemo živi i ne pomremo. 1.Moj. 43, 8. Psal. 33, 18. Psal. 118, 17. Isa. 38, 1.
3. I desetorica braće Josifove otidoše da kupe žita u Misiru.
4. A Venijamina brata Josifova ne pusti otac s braćom govoreći: da ga ne bi zadesilo kakvo zlo. 1.Moj. 42, 38.
5. I dođoše sinovi Izrailjevi da kupe žita s ostalima koji dolažahu; jer bješe glad u zemlji Hananskoj. 1.Moj. 12, 10. 1.Moj. 26, 1. Dela. 7, 11.
6. A Josif upravljaše zemljom, i prodavaše žito svemu narodu po zemlji. I braća Josifova došavši pokloniše mu se licem do zemlje. 1.Moj. 37, 7. 1.Moj. 41, 41. 1.Moj. 42, 38.
7. A Josif ugledav braću svoju pozna ih; ali se učini da ih ne poznaje, i oštro im progovori i reče: odakle ste došli? A oni rekoše: iz zemlje Hananske, da kupimo hrane.
8. Josif dakle pozna braću svoju; ali oni njega ne poznaše.
9. I opomenu se Josif sanova koje je snio za njih; i reče im: vi ste uhode; došli ste da vidite gdje je zemlja slaba. 1.Moj. 37, 5. 1.Moj. 37, 9.
10. A oni mu rekoše: nijesmo, gospodaru; nego sluge tvoje dođoše da kupe hrane.
11. Svi smo sinovi jednoga čovjeka, pošteni ljudi, nigda nijesu sluge tvoje bile uhode.
12. A on im reče: nije istina, nego ste došli da vidite gdje je zemlja slaba.
13. A oni rekoše: nas je bilo dvanaest braće, sluga tvojih, sinova jednoga čovjeka u zemlji Hananskoj; i eno, najmlađi je danas kod oca našega, a jednoga nema više. 1.Moj. 37, 30. 1.Moj. 44, 20. Jer. 31, 15. Plač. 5, 7.
14. A Josif im reče: kažem ja da ste vi uhode.
15. Nego hoću da se uvjerim ovako: tako živ bio Faraon, nećete izaći odavde dokle ne dođe amo najmlađi brat vaš. 1.Moj. 44, 21. 1.Sam. 1, 26. 1.Sam. 17, 55.
16. Pošljite jednoga između sebe neka dovede brata vašega, a vi ćete ostati ovdje u tamnici, pa ću vidjeti je li istina što govorite; inače ste uhode, tako živ bio Faraon!
17. I zatvori ih u tamnicu na tri dana.
18. A treći dan reče im Josif: ako ste radi životu, ovo učinite, jer se ja Boga bojim: 3.Moj. 25, 43. Nem. 5, 15.
19. Ako ste pošteni ljudi, jedan brat između vas neka ostane u tamnici, a vi idite i odnesite žita koliko treba porodicama vašim.
20. Pa onda dovedite k meni najmlađega brata svojega da se posvjedoče riječi vaše i da ne izginete. I oni učiniše tako. 1.Moj. 42, 5. 1.Moj. 43, 3. 1.Moj. 44, 23.
21. I rekoše jedan drugom: doista se ogriješismo o brata svojega, jer vidjesmo muku duše njegove kad nam se moljaše, pa ga se oglušismo; zato dođe na nas ova muka. Jov 36, 8. Psal. 107, 17. Prič. 5, 22. Prič. 11, 21. Prič. 21, 13. Os. 5, 15. Mat. 7, 2.
22. A Ruvim odgovori im govoreći: nijesam li vam govorio: nemojte se griješiti o dijete? ali me ne poslušaste; i zato se evo traži od nas krv njegova. 1.Moj. 9, 5. 1.Moj. 37, 21. 1.Car. 2, 32. 2.Dnev. 24, 22. Psal. 9, 12. Luka 11, 50.
23. A oni ne znadijahu da ih Josif razumije, jer se s njim razgovarahu preko tumača.
24. A Josif okrete se od njih, i zaplaka se. Potom se opet okrete k njima, i progovori s njima, i uzev između njih Simeuna veza ga pred njima. 1.Moj. 43, 23. 1.Moj. 43, 30.
25. I zapovjedi Josif da im naspu vreće žita, pa i novce što je koji dao da metnu svakome u vreću, i da im dadu brašnjenice na put. I tako bi učinjeno. 1.Moj. 42, 38.
26. I natovarivši žito svoje na magarce svoje otidoše.
27. A jedan od njih otvoriv svoju vreću da nahrani magarca svojega u jednoj gostionici, vidje novce svoje ozgo u vreći. 1.Moj. 43, 21.
28. I reče braći svojoj: ja dobih natrag novce svoje, evo ih u mojoj vreći. I zadrhta srce u njima i uplašiše se govoreći jedan drugome: što nam to učini Bog?
29. I došavši k Jakovu ocu svojemu u zemlju Hanansku, pripovjediše mu sve što im se dogodi, govoreći:
30. Oštro govoraše s nama čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji, i dočeka nas kao uhode. 1.Moj. 42, 7.
31. A kad mu rekosmo: mi smo pošteni ljudi, nigda nijesmo bili uhode;
32. Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našega; jednoga već nema, a najmlađi je danas kod oca našega u zemlji Hananskoj;
33. Reče nam čovjek, koji zapovijeda u onoj zemlji: ovako ću doznati jeste li pošteni ljudi: brata jednoga između sebe ostavite kod mene, a što vam treba za porodice vaše gladi radi, uzmite i idite. 1.Moj. 42, 15. 1.Moj. 42, 19.
34. Poslije dovedite k meni brata svojega najmlađega, da se uvjerim da nijeste uhode nego pošteni ljudi; brata ću vam vratiti, i moći ćete trgovati po ovoj zemlji. 1.Moj. 34, 10.
35. A kad izručivahu vreće svoje, gle, svakome u vreći bjehu u zavežljaju novci njegovi; i vidjevši zavežljaje novaca svojih uplašiše se i oni i otac im. 1.Moj. 43, 21.
36. I reče im Jakov otac njihov: potrste mi djecu; Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete; sve se skupilo na me. 1.Moj. 43, 14.
37. A Ruvim progovori i reče ocu svojemu: dva sina moja ubij, ako ti ga ne dovedem natrag; daj ga u moje ruke, i ja ću ti ga opet dovesti. 1.Moj. 43, 9.
38. A on reče: neće ići sin moj s vama, jer je brat njegov umro i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kako zlo na putu na koji ćete ići, svalili biste me stara s tugom u grob. 1.Moj. 37, 33. 1.Moj. 37, 35. 1.Moj. 42, 13. 1.Moj. 44, 4. 1.Moj. 44, 28. 1.Moj. 44, 29. 1.Moj. 44, 31.