1. Bolji je zalogaj suha hljeba s mirom nego kuća puna poklane stoke sa svađom. Prič. 15, 17.
2. Razuman sluga biće gospodar nad sinom sramotnijem i s braćom će dijeliti našljedstvo.
3. Topionica je za srebro i peć za zlato, a srca iskušava Gospod. Psal. 26, 2. Prič. 27, 21. Jer. 17, 10. Mal. 3, 3.
4. Zao čovjek pazi na usne zle, a lažljivac sluša jezik pakostan.
5. Ko se ruga siromahu, sramoti stvoritelja njegova; ko se raduje nesreći, neće ostati bez kara. Jov 31, 29. Prič. 24, 17. Avd. 1, 12.
6. Vijenac su starcima unuci, a slava sinovima oci njihovi.
7. Ne priliči bezumnom visoka besjeda, akamoli knezu lažljiva besjeda.
8. Poklon je dragi kamen onome koji ga prima, kuda se god okrene napreduje. 1.Moj. 39, 21. Dan. 6, 3.
9. Ko pokriva prijestup, traži ljubav; a ko ponavlja stvar, rastavlja glavne prijatelje.
10. Ukor tišti razumnoga većma nego ludoga sto udaraca.
11. Zao čovjek traži samo odmet, ali će se ljut glasnik poslati na nj.
12. Bolje je da čovjeka srete medvjedica kojoj su oteti medvjedići, nego bezumnik u svom bezumlju. 2.Sam. 17, 8.
13. Ko vraća zlo za dobro, neće se zlo odmaći od kuće njegove. Jer. 18, 20. Rim. 12, 17. 1.Sol. 5, 15.
14. Ko počne svađu, otvori ustavu vodi; zato prije nego se zametne, prođi se raspre. 2.Car. 14, 8. Prič. 20, 3. Dela. 6, 1. Rim. 12, 18. 1.Sol. 4, 11.
15. Ko opravda krivoga i ko osudi pravoga, obojica su gad Gospodu. 2.Moj. 23, 7. Isa. 5, 23.
16. Na što je blago bezumnome u ruci kad nema razuma da pribavi mudrost?
17. U svako doba ljubi prijatelj, i brat postaje u nevolji.
18. Čovjek bezuman daje ruku i jamči se za prijatelja svojega.
19. Ko miluje svađu, miluje grijeh; ko podiže uvis vrata svoja, traži pogibao.
20. Ko je opaka srca, neće naći dobra; i ko dvoliči jezikom, pašće u zlo.
21. Ko rodi bezumna, na žalost mu je, niti će se radovati otac luda.
22. Srce veselo pomaže kao lijek, a duh žalostan suši kosti. Prič. 18, 14.
23. Bezbožnik prima poklon iz njedara da prevrati putove pravdi. 2.Moj. 23, 8. 4.Moj. 22, 7.
24. Razumnomu je na licu mudrost, a oči bezumniku vrljaju nakraj zemlje. Prop. 2, 14.
25. Žalost je ocu svojemu sin bezuman, i jad roditeljci svojoj.
26. Nije dobro globiti pravednika, ni da knezovi biju koga što je radio pravo.
27. Usteže riječi svoje čovjek koji zna, i tiha je duha čovjek razuman.
28. I bezuman kad muči, misli se da je mudar, i razuman, kad stiskuje usne svoje.