1. Tada Josif ne mogući se uzdržati pred ostalima koji stajahu oko njega, povika: izađite svi napolje. Tako ne osta niko kod njega kad se Josif pokaza braći svojoj.
2. Pa briznu plakati tako da čuše Misirci, ču i dom Faraonov. 1.Moj. 43, 30.
3. I reče Josif braći svojoj: ja sam Josif; je li mi otac još u životu? Ali mu braća ne mogahu odgovoriti, jer se prepadoše od njega. Dela. 7, 13.
4. A Josif reče braći svojoj: pristupite bliže k meni. I pristupiše; a on reče: ja sam Josif brat vaš, kojega prodadoste u Misir. 1.Moj. 37, 28.
5. A sada nemojte žaliti niti se kajati što me prodadoste ovamo, jer Bog mene posla pred vama radi života vašega. 1.Moj. 50, 20. 5.Moj. 23, 14. 2.Sam. 16, 10. Jov 5, 19. Jov 39, 3. Psal. 33, 18. Psal. 37, 18. Psal. 62, 11. Psal. 73, 1. Psal. 105, 6. Isa. 40, 2. Dela. 4, 24. 2.Kor. 2, 7. Filim. 1, 15. 2.Pet. 2, 9.
6. Jer je već dvije godine dana glad u zemlji, a biće još pet godina, gdje neće biti ni oranja ni žetve.
7. A Bog me posla pred vama, da vas sačuva na zemlji i da vam izbavi život izbavljanjem prevelikim.
8. I tako nijeste me vi opravili ovamo nego sam Bog, koji me postavi ocem Faraonu i gospodarem od svega doma njegova i starješinom nad svom zemljom Misirskom. 1.Moj. 41, 43. Sud. 17, 10. Jov 29, 16.
9. Vratite se brže k ocu mojemu i kažite mu: ovako veli sin tvoj Josif: Bog me je postavio gospodarem svemu Misiru, hodi k meni, nemoj oklijevati. Dela. 7, 14.
10. Sjedjećeš u zemlji Gesemskoj i bićeš blizu mene, ti i sinovi tvoji i sinovi sinova tvojih, i ovce tvoje i goveda tvoja i što je god tvoje.1.Moj. 46, 28. 1.Moj. 47, 1.
11. I ja ću te hraniti ondje, jer će još pet godina biti glad, da ne pogineš od gladi ti i dom tvoj i što je god tvoje. 1.Tim. 5, 4.
12. A eto vidite očima svojima, i brat moj Venijamin svojima očima, da vam ja iz usta govorim. 1.Moj. 42, 23.
13. Kažite ocu mojemu svu slavu moju u Misiru i što ste god vidjeli; pohitajte i dovedite ovamo oca mojega. 4.Moj. 18, 12. 4.Moj. 18, 29. Dela. 7, 14.
14. Tada pade oko vrata Venijaminu bratu svojemu i plaka. I Venijamin plaka o vratu njegovu. 1.Moj. 43, 30. 1.Moj. 45, 2. 1.Moj. 46, 29.
15. I izljubi svu braću svoju i isplaka se nad njima. Potom se braća njegova razgovarahu s njim.
16. I ču se glas u kući Faraonovoj, i rekoše: dođoše braća Josifu. I milo bi Faraonu i slugama njegovijem;
17. I reče Faraon Josifu: kaži braći svojoj: ovako učinite: natovarite magarce svoje, pa idite i vratite se u zemlju Hanansku,
18. Pa uzmite oca svojega i čeljad svoju, i dođite k meni, i daću vam najbolje što ima u zemlji Misirskoj, i ješćete najbolje obilje ove zemlje. 1.Moj. 27, 28.
19. A ti im zapovjedi: ovako učinite: uzmite sa sobom iz zemlje Misirske kola za djecu svoju i za žene svoje, i povezite oca svojega i dođite ovamo;
20. A na pokućstvo svoje ne gledajte, jer što ima najbolje u svoj zemlji Misirskoj vaše je.
21. I sinovi Izrailjevi učiniše tako; i Josif im dade kola po zapovijesti Faraonovoj; dade im i brašnjenice na put.
22. I svakome dade po dvoje haljine, a Venijaminu dade trista srebrnika i petore haljine. 1.Moj. 43, 34.
23. A ocu svojemu posla još deset magaraca natovarenijeh najljepšijeh stvari što ima u Misiru, i deset magarica natovarenijeh žita i hljeba i jestiva ocu na put.
24. Tako opravi braću svoju, i pođoše; i reče im: nemojte se koriti putem.
25. Tako se vratiše iz Misira, i dođoše u zemlju Hanansku k Jakovu ocu svojemu.
26. I javiše mu i rekoše: još je živ Josif, i zapovjeda nad svom zemljom Misirskom. A u njemu srce prenemože, jer im ne vjerovaše. Jov 29, 24. Psal. 126, 1. Luka 24, 11. Luka 24, 41.
27. Ali kad mu kazaše sve riječi Josifove, koje im je Josif rekao, i vidje kola, koja posla Josif po oca, tada oživje duh Jakova oca njihova;
28. I reče Izrailj: dosta mi je kad je još živ sin moj Josif; idem da ga vidim dokle nijesam umro.