BIBLIJA ILI SVETO PISMO

Prva knjiga Mojsijeva - 50. glava

  1. Tada Josif pade na lice ocu svojemu, i plaka nad njim cjelujući ga. 1.Moj. 46, 4. 2.Car. 13, 14.
  2. I zapovjedi Josif slugama svojim ljekarima da mirisima pomažu oca njegova; i ljekari pomazaše mirisima Izrailja. 2.Dnev. 16, 14. Mat. 26, 12. Mar. 16, 1.
  3. I navrši mu se četrdeset dana, jer toliko dana treba onijem koje pomažu mirisima; i plakaše za njim Misirci sedamdeset dana. 4.Moj. 20, 29. 5.Moj. 34, 8.
  4. A kad prođoše žalosni dani, reče Josif domašnjima Faraonovijem govoreći: ako sam našao milost pred vama, govorite Faraonu i recite: Jest. 4, 2.
  5. Otac me je moj zakleo govoreći: evo, ja ću skoro umrijeti; u grobu mojem, koji iskopah u zemlji Hananskoj, ondje me pogrebi. Pa sada da idem da pogrebem oca svojega, a poslije ću opet doći. 2.Dnev. 16, 14. Isa. 22, 16. Mat. 27, 60.
  6. A Faraon mu reče: idi, pogrebi oca svojega kako te je zakleo.
  7. I otide Josif da pogrebe oca svojega; i s njim pođoše sve sluge Faraonove, starješine od doma njegova i sve starješine od zemlje Misirske,
  8. I sav dom Josifov i braća njegova i dom oca njegova; samo djecu svoju i ovce svoje i goveda svoja ostaviše u zemlji Gesemskoj.
  9. A pođe s njim i kola i konjika toliko da bješe vojska vrlo velika.
  10. A kad dođoše na gumno Atadovo, koje je s onu stranu Jordana, plakaše ondje mnogo i vrlo tužno; i Josif učini žalost za ocem svojim za sedam dana. 1.Sam. 31, 13. Jov 2, 13. Dela. 8, 2.
  11. A ljudi iz one zemlje, Hananejci, kad vidješe plač na gumnu Atadovu, rekoše: u velikoj su žalosti Misirci. Zato prozvaše ono mjesto s onu stranu Jordana žalost Misirska.
  12. I učiniše mu sinovi njegovi kako im bješe zapovjedio.
  13. Odnesoše ga sinovi njegovi u zemlju Hanansku, i pogreboše ga u pećini na njivi Makpelskoj, koju kupi Avram da ima svoj grob u Efrona Hetejina prema Mamriji. 1.Moj. 23, 16. 1.Moj. 23, 17. Dela. 7, 16.
  14. I pogrebavši oca svojega vrati se Josif u Misir i braća njegova i svi koji bijahu izašli s njim da pogrebu oca njegova.
  15. A braća Josifova videći gdje im otac umrije, rekoše: može biti da se Josif srdi na nas, pa će nam se osvetiti za sve zlo što mu učinismo. Jov 15, 21.
  16. Zato poručiše Josifu: otac tvoj zapovjedi na smrti i reče:
  17. Ovako kažite Josifu: molim te, oprosti braći svojoj bezakonje i grijeh, što ti pakostiše; sada oprosti bezakonje slugama Boga oca tvojega. A Josif zaplaka se kad mu to rekoše. 1.Moj. 49, 25. Prič. 28, 13.
  18. Poslije dođoše i braća njegova i padoše pred njim i rekoše: evo smo sluge tvoje. 1.Moj. 37, 7. 1.Moj. 37, 10.
  19. A Josif im reče: ne bojte se, zar sam ja mjesto Boga? 5.Moj. 32, 35. Rim. 12, 19. Jevr. 10, 30.
  20. Vi ste mislili zlo po me, ali je Bog mislio dobro, da učini što se danas zbiva, da se sačuva u životu mnogi narod. 1.Moj. 45, 5. 1.Moj. 45, 7. Psal. 56, 5. Isa. 10, 7. Dela. 3, 13.
  21. Ne bojte se dakle; ja ću hraniti vas i vašu djecu. Tako ih utješi i oslobodi. 1.Moj. 47, 12. Mat. 5, 44.
  22. Tako življaše Josif u Misiru s domom oca svojega, i poživje sto i deset godina.
  23. I vidje Josif sinove Jefremove do trećega koljena; i sinovi Mahira sina Manasijina rodiše se i odrastoše na koljenima Josifovijem. 1.Moj. 30, 3. Jov 42, 16.
  24. I reče Josif braći svojoj: ja ću skoro umrijeti; ali će vas zacijelo Bog pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju se zakleo Avramu, Isaku i Jakovu. 1.Moj. 26, 3. 1.Moj. 48, 21. 2.Moj. 3, 16. 4.Moj. 11, 12. Jevr. 11, 22.
  25. I zakle Josif sinove Izrailjeve i reče: zaista će vas pohoditi Bog; a vi onda odnesite kosti moje odavde. 1.Moj. 47, 29. 2.Moj. 13, 19. Isu. 24, 32.
  26. Potom umrije Josif, a bješe mu sto i deset godina; i pomazavši ga mirisima metnuše ga u kovčeg u Misiru.