Ima li Bog dvojnu prirodu?

Zašto je Bog, naizgled, tako gnevan u Starom, a tako pun ljubavi u Novom zavetu?

 

Čitajući Stari zavet, mnogi ljudi stiču utisak kako je Bog Bog gneva i suda, a onda u Novom zavetu upoznaju Boga ljubavi. Otkud ta razlika u Svetome pismu?

To pitanje mučilo je hrišćane čitav niz godina. U vreme crkvenih otaca Marsion je skrenuo pažnju na taj problem i izneo mišljenje da je Stvoritelj-Bog iz Starog zaveta inferioran u odnosu na Boga i Oca Isusa Hrista. Tako se Marsion dao na posao kako bi iz Novog zaveta uklonio sve ono što je smatrao uticajem tog «jevrejskog» Stvoritelja-Boga (npr. u Jevanđeljima kao što je Matejevo), jer je Stvoritelj bio «zao». Na kraju se našao sa skraćenom verzijom Jevanđelja po Luki u rukama, kao jedinim Jevanđeljem koje bi trebalo koristiti. Crkva je na to reagovala odbacivanjem Marsionovog učenja, objavivši da je ono jeres i načinivši spisak svih knjiga koje je prihvatala kao deo kanona, odnosno, tvrdeći da su sve one bile nadahnute od jednog te istog Boga. Međutim, mi se, eto, i do danas bavimo Marsionovim pitanjem.

 Prava istina je da nema razlike između predstavljanja Boga u Starom i Novom zavetu. Jovan tu činjenicu ističe rečima da «Boga niko nije video nikad: jedinorodni Sin koji je u naručju Očinom, On ga javi» (Jovan 1,19). Jovan na tom mestu zapravo ističe da je ono što vidimo u Isusu upravo karakter Oca, Boga Starog zaveta. Među njima nema razlike u pogledu karaktera; upoznavanjem jednoga od njih mi upoznajemo obojicu. Prema tome, Isus nije veći u ljubavi od svog Oca. Otac nije stroži sudija od Isusa. Svi novozavetni pisci vide slično povezivanje Boga Starog zaveta s Bogom koga doživljavaju kroz Isusa.

Tri su osnovna stava koja možemo istaći, nastavljajući razmatranje tog iskaza: (1) u Starom zavetu prisutna je ljubav; (2) u Novom zavetu prisutan je sud i (3) glavna razlika koja postoji jeste razlika između suda u istoriji i suda na svršetku istorije.

Prvo, u Starom zavetu prisutna je ljubav. Bog sebe ne predstavlja prvenstveno kao Boga suda, već kao Boga ljubavi. Primer za to nalazimo u 2. Mojsijevoj 34,6.7:

Jer prolazeći Gospod ispred njega vikaše: „Gospod, Gospod, Bog milostiv, žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem i istinom, koji čuva milost tisućama, prašta bezakonja i nepravde i grehe, koji ne pravda krivoga, i pohodi grehe otačke na sinovima i na unucima do trećega i četvrtoga kolena.

To je osnov Božjeg predstavljanja Mojsiju. To je stvaran prikaz Njegove ličnosti. Primetićemo kako Bog najpre govori o svojoj milosti, blagodatnosti, ljubavi, istinitosti i praštanju. Napominje, zatim, da to ne treba zloupotrebljavati, jer oni koji ne odgovore na Njegovu ljubav neće izbeći kaznu. On je Bog ljubavi, ali ne i popustljivi roditelj. On će primeniti pravdu.

Bog kroz ceo Stari zavet uporno govori da je Izrailja izabrao iz ljubavi, a ne zato što bi oni to nečim posebno zaslužili. Kad je Izrailj buntovan, On mu se obraća preko prorokâ. Kada istrajavaju u svojoj buntovnosti, On upućuje pretnju sudom[1] (a onda ga i šalje) a zatim, usred takvih stihova nailazimo i na stihove poput onog u Osiji 11,8: «Kako da te dam?» Bogu je teško, On pati zbog te situacije. S jedne strane, pravda od Njega zahteva da postupa po zakonu. S druge, Njegovo srce puno ljubavi krvari zbog njegovog naroda, a ne može da podnese da ih gleda kako pate i propadaju. Kao što prikazuje u Osiji, On je muž žene preljubnice. Njegova je želja da je uhvati u svoj zagrljaj, ali ne može da prenebregne njeno ponašanje. On ne planira konačnu osudu nego kaznenu meru koja će njeno srce vratiti Njemu, kako bi On ponovo mogao da ima svoju «porodicu».

To nije Božji stav samo prema Izrailju. Tako čitamo u Joni 4,2:

I pomoli se Gospodu i reče: Gospode! ne rekoh li to kad još bejah u svojoj zemlji? zato šćah [htedoh] pre pobeći u Tarsis; jer znah da si Ti Bog milostiv i žalostiv, spor na gnev i obilan milosrđem, i kaješ se oda zla [… Bog blagodatan i sažaljiv, spor na gnev i obilan ljubavlju, Bog koji odustaje od slanja propasti[2]].»

Jona je ljut što je Bog pokazao dobrotu prema Nineviji. Očigledno je da je bio presrećan objavljujući da će za četrdeset dana Ninevija propasti, ali se odmah oneraspoložio videći da se stanovnici grada kaju i da im Bog oprašta. To, ipak, za njega nije nikakva novost, jer kaže: «Ne rekoh li to?» Stiče se utisak da se Jona nadao da se ? ukoliko ne objavi opomenu ? stanovnici Ninevije neće pokajati i da će tako biti uništeni. Međutim, Bog ga je naterao da opomenu objavi, kako bi se Ninevljani pokajali i On mogao da im oprosti. I evo na šta se Jona žali: «Ti si predobar, imaš previše ljubavi, previše praštaš.» Upravo tako je Bog predstavljen u kontekstu svog ophođenja s Asircima, nasilničkim neznabožačkim narodom.

U isto vreme, Jona i Osija su svojevrstan putokaz za čitanje svih tekstova o sudu u Starom zavetu. Ono čime se Bog bavi je praštanje, a ne primena kaznenih mera. Međutim, On ne može praštati onima koji neće da se kaju. Zato šalje proroke da opominju narod, skrećući mu pažnju na sud koji će neizbežno doći, a u stvarnosti se nada da će se narod pokajati i da On taj sud neće morati da pošalje. Kada Njegove proroke ubijaju i odbacuju, On obično šalje još proroka. Mogu tako proći decenije, pa i stotine godina dok se On konačno ne uveri da ? ako pravda uopšte nešto predstavlja ? On ipak mora da pošalje sud, mada u tome ne uživa. Pa i tada, često sa sudom šalje i obećanje o obnovljenju. Svaki dobar roditelj zna da na kraju mora da kazni neposlušno dete, ali nijedan takav roditelj u tome ne uživa.

Drugo, i u Novom zavetu postoji sud. Reči sudija ili sud u Novom zavetu nalazimo u 108 stihova. Još značajnije je činjenica da je upravo Isus taj koji najviše opominje na sud. Baš je On rekao:

Ako te oko tvoje desno sablažnjava, iskopaj ga i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao. I ako te desna ruka tvoja sablažnjava, odseci je i baci od sebe: jer ti je bolje da pogine jedan od udova tvojih nego li sve telo tvoje da bude bačeno u pakao. (Matej 5,29.30)

On je Onaj koji je izgovorio opomene iz Mateja 7,13-29 i 24,45 – 25,46. Da, Isus o sudu govori više od bilo koga drugog u Novom zavetu, naročito ako smo svesni da je Otkrivenje, zapravo, «Otkrivenje Isusa Hrista» (odnosno, poruka od Hrista).

U Novom zavetu ima više kategorija suda. Postoji sud samom sebi (Jovan 9,39; 12,47-49), Božji sud (Jovan 8,50), sudove [k. mere] nad pojedincima (Dela 12,23) i poslednji sud (Jovan 5,22.27). Postoje jednostavni iskazi u kojima stoji da oni koji čine određena dela neće naslediti carstvo Božje (1. Korinćanima 6,9.10); Galatima 5,19-21) i opširni prikazi suđenja (Otkrivenje 20,11-15). Poenta je u tome da svi ti tekstovi podrazumevaju sud, a mnogi od njih podrazumevaju i Hrista. On je, nesumnjivo, baš kao Njegov Otac.

Novi zavet propoveda blagodat[3] i ljubav, ali blagodat i ljubav mogu biti i odbačeni. Novi zavet propoveda i poslednji sud. Svako, kako stoji u Novom zavetu, treba da se pojavi na poslednjem sudu, ali Bog danas nudi blagodat onima koji se pokaju. Međutim, ako ljudi tu blagodat odbace, očekuje ih strašna sudbina. Tako postaje vidljivo koliko je Novi zavet sličan Starom. Bog u Starom zavetu šalje proroke sa ozbiljnim opomenama o sudu, kao i s otkrivenjima o tome kakvo je Božje srce, srce Onoga koji je još tada bio spreman da primi one koji se kaju. Bog u Novom zavetu šalje apostole i proroke koji propovedaju jevanđelje i ljude pozivaju na pokajanje u svetlu budućeg Božjeg suda. U tom pogledu su dva Zaveta potpuno jedinstvena.

Treće, Zaveti se razlikuju i u pogledu prikazivanja suda. Sud se u Starom zavetu obično događa u okviru istorije. Kad Izrailjci zgreše, njima se ne kaže da će, kada budu ustali iz mrtvih, otići u pakao, nego da će ih kazniti Madijani ili Asirci. Zato u Starom zavetu i ima mnogo sudova [primene kaznenih mera]. U Knjizi o sudijama Bog za kažnjavanje Izrailja koristi Hananeje, Moavce, Madijane, Amonce i Filisteje. Kasnije su to Sirci (Sirijci), Misirci (Egipćani) i Vavilonjani. Drugim rečima, Izrailj «diplomira» tako što najpre biva kažnjavan preko relativno malih lokalnih etničkih grupa, a zatim preko velikih svetskih sila. Međutim, u svakom od tih slučajeva, sud se događa unutar istorije. Ne događa se, dakle, na svršetku vremena, nego je o njemu već pisano u našim istorijskim knjigama. Čak i kad je reč o Danilu, najveći deo onoga što on predskazuje prisutno je u analima istorije, u priči o sukobu dinastija Seleuka i Ptolomeja, između 300. i 164. godine pre Hrista.

Zbog te razlike u odnosu na Novi zavet, Stari zavet, pominjući sud, ne govori o eshatološkim prizorima, kao što su ognjena jezera i rastapanje nebesa i Zemlje ili padanje zvezda, večni okovi. Naprotiv, u njemu se daju žive slike zastrašujućih događaja za koje su ljudi tadašnjeg vremena i  te kako dobro znali, kao što su glad, pošasti, vojske koje pale i pljačkaju i slično. Nije nam prijatno kada čitamo kako proroci opisuju detalje takvih događaja; no, oni su bili stvarnost života toga vremena (a za veliki deo sveta to su i danas). Osim toga, Bog o njima govori zato da bi se ljudi pokajali i da bi ih izbegli, a ne zato što u njima uživa.

U vezi s tim opisima stoji i činjenica da je u Starom zavetu pojam života posle smrti bio otkriven samo delimično, a i to otkrivenje dolazi tek pred kraj starozavetnog perioda. Ljudi su smrt, uglavnom, zamišljali kao odlaženje u senoviti svet hada, gde nema hvaljenja Boga i, u najboljem slučaju, postoji samo neki poluživot. Nadali su se da će umreti u zreloj starosti, s dobrim imenom, videvši svoju decu i unuke koji će nositi njihovo ime. Prema tome, sudovi iz Staroga zaveta govore o takvim očekivanjima: upozoravanje da će čitave porodice biti izbrisane ili da će ljudi umirati mladi.

U novozavetnom periodu Bog je otkrio znatno više o budućem životu. Prema tome, sudovi o kojima se tamo govori jesu oni koji se odnose na svršetak istorije i vaskrsenje mrtvih: večni život ili bacanje u pakao, gledanje kako u vatri nestaje sve ono za šta se radilo, ili primanje venca života. Sve to događa se izvan granica istorije, kada Hristos ponovo dođe i, time, kad istorija kakvu znamo bude došla do kraja.

Dakle, otkriva li Stari zavet Boga suda, a Novi zavet Boga ljubavi? Odgovor je kategorički negativan. Oba Zaveta otkrivaju Boga ljubavi koji je ujedno i Bog pravde. Bog ljudima nudi svoju ljubav i praštanje i poziva ih na pokajanje i da izbegnu strašne i večne sudove na kraju istorije sveta.


[1] kaznenim merama (prim. prev.).

[2] prema izvornom tekstu, radi potpunijeg razumevanja (prim. prev.).

[3] U religijskim tekstovima [grace]: Božja nezaslužena naklonost